SLOBODA GOVORA
-
Dosta mi je - zaurlao sam jednog dana, kad me sustigao
žuti
minut – stvarno mi je svega
dostaaaaa!!!
Tek što sam izgovorio, bolje
reći izrikao, ove reči, oko mene se okupila grupa kratko ošišanih momaka u
odelima. Sa pištoljima zadenutim za
pojas. Stvorili se odjednom. Kao s neba da su pali.
-
Ne mogu – nastavio sam da urličem –
ne mogu više da ćutiiiim!
Korpulentni momci, pretećih pogleda, prišli mi još bliže. Mumlali uglas
u bubicu u rukavu.
-
Sve ću – gotovo sam vrištao – sve ću
da kažeeeeem!!!
Tad je nastao opšti metež.
Trokrilni ormari na dve noge se pomamili. Zavrtali mi ruke. Tukli me malim gumenim pendrecima.
Po glavi i bubrezima. Vukli za uši i, da prostiš, za jaja.
-
Ja – hroptao sam – ja ću da kažem...
Jedan od momaka stavio mi
lepljivu traku preko usta. Drugi me
odalamio po gubici. Zatim su me srušili. I dobrano izudarali nogama, pre no što su
me ubacili u kombi bele boje
nekih čudnih registarskih tablica. Za čas sam se obreo u zatvoru. Tamo su me
odvezali, skinuli traku sa usta i povez sa očiju.
-
Sad možeš da laprdaš koliko hoćeš –
rekli momci i otišli.
I ja sad govorim. Neprestano.
Svaki dan. Pričam šta mi padne na
pamet. Tako će biti sledećih pet godina. Ovo je demokratska zemlja gde je
sloboda govora zagarantovana.
Mića
M. Tumarić
0 коментара:
Постави коментар