ZASTAVE
Na
početku je to bio tanak govor. Pre govorčić. Pomalo usiljen.
Nesiguran. Čak plašljiv. Održan u zadimljenoj sali gradske kafane, gde se
čuo tek poneki uzvik odobravanja i stidljivo-bojažljivi aplauz. Pored smušenog
govornika stajala je čaša vode i jedna poluzgužvana zastava.
Sledeći
put bilo je nekoliko polunadahnutih besednika.
Osrednjih govora. Podosta ispeglanih zastava. Mnogo poklika i
gromoglasnih aplauza. Sve to je obilato zalivano pivom.
Kako
je vreme zla i nemaštine raslo, tako su
rasli i vlasnici sada već
zapaljivih govora. Kao i broj
usredsređenih slušalaca. Gotovo hipnotisanih. Retorikom. Bilo je, naravno, na stotine zastava.
Stranačkih i državnih. Na ogromnom stadionu,
dupke punom, smenjivali se
frenetični aplauzi i vrištanje kao znak odobravanja. Od strane raspamećene rulje.
Nekoliko meseci kasnije govornici su bili na najvećem
gradskom trgu. Na mitingu. Intonirana je
himna. Pevalo se i marširalo, dok su
zastave lepršale na povetarcu. Slavila
se pobeda. Unapred. Veličali govornici. Zadivljujuće i zastrašujuće. U isto
vreme.
Onda
je, što je i bio cilj govornika, došao
rat. Sa milionima zastava. Trubama. Jurišima. Rojevima ubistvenih kuršuma. Granatama i raketama.
Ratni
dani počinjali su počasnim plotunima.
Poginulima u čast. Poslednji pozdrav ratnicima, dojučerašnjim slušaocima
govornika opasnih namera. Streljački stroj uparađen i smrtno ozbiljan. Kraj
njega zastave.
Smeh se čuje jedino u prestonom gradu. U kući
vođe, gde šampanjac teče potocima. Za poltrone i ulizice. Pijane od
alkohola, od neograničene ratnohuškačke
vlasti.
Zastave, musave od krvi i blata, polako su nestajale. Zamenila ih
ona bela, sa crvenim krstom. Ispred poljskih bolnica punih bola i smrti.
Na
ratištu, tek ponegde, lenjo se njihala
izbledela i iscepana zastava. Zato
su crni barjaci nicali na hiljadama ožalošćenih domova, mada još nisu izbledeli oni iz prethodnog
rata.
Jednog
dana, bez najave, voljom gorljivih
govornika i ljubitelja ratnih igara, na frontu je osvanula - bela zastava.
Vojnopolitičke vrhuške, zadrigle od
hrane i pića, sele su za zeleni sto.
Da dogovore mir. Do sledećeg
podizanja zastava.
Mića
M. Tumarić
0 коментара:
Постави коментар