Piše: Velizar Radonjić
Medalja
Vratio
se Mato Perov s’ Cetinja. Iš’o kod Gospodara da traži medalju. Zaslužio je,
veli, k’o po jedan majčin sin.
Okupili
se rođaci i komšije. Radoznali su.
-
A
nu Mato, pričaj kako prođe kod Gospodara, dade li ti medalju?
-
Ne,
moj Joko. Kaže da je u Crnoj Gori više
prsi n’o medalja i da ima dosta drugijeh koji su je zaslužili prije mene.
-
Nije
ni d’o Bog?
-
Jes’
ovoga mi Krsta.
-
Reče
li mu ti, kume Mato, išta na to?
-
Rekoh,
kume Savo, sve što mi pade na pamet.
-
Nijesi
kume, ni d’o Bog?
-
Jesam
kume, ovoga mi Krsta. I Gospodaru i serdarima i vojvodama... to pas s’ maslom
ne bi poliz’o.
-
Vala
ljudi, ne zv’o se ja Vukašin Markov ako i ja, čim sađenem ono sijeno, ne odem na Cetinje da tražim medalju. Možda
nijesam bolji od Mata Perova, ama nijesam ni gori. Ni čojek, ni junak. Pa ako
mi Gospodar ne da medalju i ja ću se popričat s’ njim, k’o Mato.
-
Aferim
Vuče. Svaka ti je sveta. Ako nemaš para za put, imam ja, pa kad’ i vrneš.
-
Fala
ti, dobri moj Đoko. Imam toliko. Za obraz i za saranu sam ostavio sa strane.
-
Vučino,
moraš se naredit kad ideš kod Gospodara. Ja imam novi džemadan, pa ti ga mogu
pozajmit za tu priliku.
-
Ne
treba kume Simo. Obući ću onaj moj stari, što ga nosim još od Vučjega Dola. On je sa mnom prošo i sito i rešeto i može pośedočit
da sam zaslužio medalju.
Prošlo je desetak dana. Vukašin
Markov je sađenuo sijeno, obuk’o džemadan sa Vučjega Dola, stavio za pas
jatagan i novi levor, kolaš „Gaser“, što ga je lani kupio kad je išo u Skadar,
košto ga je vola iz jarma. Stopanica mu spremila brašnjenik, a on istimario i
osedlo Zelenka i – pravo na Cetinje, k’o što je i obećo.
Zatraja, nema ga neđelju dana.
Famelja mu se zabrinula, boje se najgorega. Dalek je put do Cetinja, a na putu
može čojeku svašta da se desi. Komšije i rođaci misle da mu je Gospodar dao
medalju i zadržo ga u gostima, pa mu zavide na neviđeno.
Osmi dan dođe Vukašin Markov sa
Cetinja. Modar ko čivit. Duša mu u nosu, predvostručio se preko sedla i pustio
Zelenka da ga donese doma. Da su ga njegovi sreli neđe drugo ne bi ga poznali.
Zakuka mu stopanica, zapišta ona njegova
pilež. Okupiše se komšije i rođaci. Cijelo selo se stani pred njegovu kuću.
Skidoše s’ konja onoga luzbara i namjestiše u stolovaču ispod murve. Neko
donese sić vode iz bistijerne da mu operu uboje. Najstariji prispjenak donese
bocu rakije. Očistiše mu rane i naćeraše da popije dva tri gutljaja. Stopanica
donese pjadelu vruće varenike, da povrne dušu. Jedno momče poslaše u Đavolju
Goru, kod Miluše Miletine, da donese trave od uboja. Ako iko ima - ima ona.
Prođe ura vremena. Vukašin se
malo pripovrnu. Komšije i rođaci radoznali. Ne znaju šta mu je bilo pa se ne
usuđuju da mu čestitaju rane. Gledaju jedni druge i čekaju da vide ko je junak
da započne priču.
-
Šta
bi to, kume Vuko, te si tako nagrđen?
-
Ne
pitaj kume Simo. Pogibo’ ko niko moj.
-
Pričaj
kume, ko te nagrdi tako?
-
Bog,
kume Simo, Bog. Niko ne može da nagrdi ko on.
-
Pričaj
Vuče, zagrajaše svi uglas.
-
Odo
ja na Zli put, ko što sam obećo, a bolje bi mi bilo da sam jezik pregrizo.
Dođoh pred Gospodara i zaiskah medalju. Ako je iko zaslužio ja sam je zaslužio,
zborim ja njemu.
-
Šta
veli Gospodar?
-
Zaslužio
si je, kaže on, ama su je zaslužili i drugi. Prije no ti, a još je nijesu
dobili.
-
Isto
je to i meni reko, oglasi se Mato Perov. Jes ovoga mi Krsta.
-
Oćah
ja preć preko toga da on ne poče da mi se ruga. Čuo sam ja za tvoje junaštvo,
veli on, ali sam čuo i da si pośeko više bravljijeh no Turskijeh glava. Smiju mi
se vojvode i serdari, navikli da se sprdaju sa sirotinjom.
-
Isto
je to i meni reko, jes ovoga mi Krsta, opet se oglasi Mato Perov.
-
Ovu
mu ne moga’ prećutat. Jesam Gospodaru, odgovorih mu. Ama je svaka bila iz
mojega tora. A Ti, koliko znam, nijesi pośeko ni jedne ni druge. Vazda si klao
iz tuđega tora i vazda su drugi śekli za Tebe.
-
Nijesi
ni do Bog, zakuka stopanica.
-
Jesam,
Svetoga mi Nikole.
-
Aferim
Vuče, svaka ti je sveta, glasnu se komšija Đoko. Šta bi dalje?
-
Gospodar
skoči na noge, pomodrio od ljutine, poče da me kaštiga. Ja mu ne osta dužan.
Zagrajaše serdari i vojvode, te ja i njima svašta. Da ne dođoše perjanici ko
zna ko bi preteko. Zatvoriše me u Bogdanov kraj, pa udri po meni – ođe tvrdo,
ođe meko. Više sam taj dan popio ćuteka no donjokrajsko magare za čitav vijek. Poslije
pet dana me izvedoše iz zatvora i staviše na Zelenka. Ispratiše me do na vr’ Belvedera,
vrnuše oružje i pustiše da idem doma.
Prije toga me globiše sa tri dukata. I još sam dobro prošo, reče mi jedan od
njih, malo je falilo da me pošalju na Grmožur. Tako sam ja zaradio medalju.
-
Lijepo
si je zaradio, kume Vuko. Lijepo.
-
Ko
što vidiš, kume Simo. Samo tako.
Opet nasta muk.
Prođe skoro frtalj vremena prije nego se neko oglasi.
-
A,
nu kume Mato, ispriča li ti nama, kad si se ono vrnuo sa Cetinja, kako si i ti
kaštiga gospodara zato što ti nije do medalju.
-
Jesam
kume Savo, jesam, kaštigo sam ih. I Gospodara i serdare i vojvode... reko sam
im sve što mi je palo na pamet. Jesam, ovoga mi Krsta – čim sam od Meteriza minuo
prema Podgorici.
0 коментара:
Постави коментар