Piše:
Velizar Radonjić
Vox populi
Tek što sam odložio novine i naočari,
namještajući se za popodnevu dremku, zvoni telefon. Neću da je javljam, rekoh
sebi, nije ovo vrijeme kada se neko zove. Virijeme je odmora. Telefon zvoni i
dalje. Uporan je. Vidim da od spavanja nema ništa i odlučih da se javim.
-
Alo!!! Odzvanja mi nečiji glas u slušalici.
-
Alo,
izvolite!
-
Alo, alo!! odjekuje mi i dalje u ušima.
-
Izvolite,
čujem Vas!
-
Ovdje
Agencija za istraživanje javnosti „Vox populi“.
-
Kako ste
rekli?, priupitah jer nijesam bio siguran
da li sam dobro čuo.
-
„Vox
populi“ ili na našem jeziku „Glas naroda“.
-
Glas
naroda?
-
Da. Glas
naroda – Glas Boga.
-
Aaaaa, to. Glas
Boga. Vi ste iz Crkve?
-
Ne. Nijesmo
iz Crkve. Mi smo privatna agencija za istraživanje javnosti.
-
Ako je
privatna, kako onda Glas Boga?
-
To se samo
tako kaže: „Glas naroda – Glas Boga“. Naše ime je samo „Glas naroda“.
-
Razumio
sam. Znači, samo Glas naroda. Nema Boga? Upitah
začuđeno a u sebi pomislih: viđi budale, kaže: nema Boga.
-
Ima Boga,
kako nema?
-
Pa Vi sad rekoste
da se to samo tako kaže, ima naroda a nema Boga.
-
Ma ne,
rekao sam Glas naroda – Glas Boga.
-
Dobro,
dobro. Nego, ne rekoste mi zašto ste me zvali, prekidoh ga samo da se ne bi ubjeđivali ima li ili nema Boga.
-
Pravimo
anketu, ispitujemo šta misli Javnost?
-
Zašto to
mene pitate?
-
Vi ste
prosječan građanin.
-
Što jes,
jes, rekoh i izdeklamovah naglas: metar
i osamdeset, osamdeset pet, četrdeset, SSS...
-
Šta Vam je
to metar i osamdeset, osamdeset pet...??
-
Kako šta.
Prosjek. Metar i osamdeset sam visok, imam osamdeset pet kila, četrdeset godina,
srednja stručna sprema... Sami ste rekli da sam prosječan građanin.
-
Jeste rekao
sam, ali nijesam Vas to pitao.
-
A šta ste
me pitali?
-
Nijesam Vas
još ništa pitao.
-
Što čekate,
što ne pitate?
-
Ma ja bih,
nego nikako da se sporazumijemo.
-
Pa hajde, sporazumite
se, pitajte me.
Šta sam ja to Bogu skrivio, pomislih. Neka što mi
je oštetio spavanje, nego se ubjeđujemo ima li Boga i još moram da čekam dok se
on spoprazumije šta će da me pita.
-
Dobro. Mogu
li da počnem?
-
Jedva
čekam. Šta Vas interesuje?
-
Interesuje
nas šta misli Javnost...?
Viđi Boga
mu njegovog. Našo mene da pita šta misli javnost, ko da sam mu ja neki
dostavljač.Odlučih da mu ništa ne kažem, pa neka pita dostavljače, mislim one
koji snimaju i dostavljaju šta misli javnost. A ja ću njemu po onoj našoj
staroj: da mu merak napravim, a da mu poso ne završim.
-
Ništa.
Javnost ništa ne misli, odgovorih, a on neka tumači šta sam mu reko. Drugi misle, a Javnost samo ponavlja to što
drugi misle.
-
Kako to -
drugi misle?
-
Lijepo.
Imaju oni koji su plaćeni da misle. Javnost je tu da plaća one koji misle i da
za njima ponavlja ono što oni misle.
-
Nije baš tako.
Valjda i Javnost nešto misli?
-
Misli, ali
ne javno.
-
Recite mi,
onda, šta Javnost misli a da to nije javno?
-
Ništa. To
nije Javnost.
-
Kako nije Javnost?
-
Tako. Kad Javnost
misli tajno, onda nije Javnost. Onda je to je Tajnost.
-
A zašto
misle tajno?
-
Zato što ne
smiju da misle javno?
-
Zbog čega
ne smiju? Ovo je slobodna zemlja.
Viđi Đavola, našo meni da priča da je ovo
slobodna zemlja. Kao da ja ne znam. Pazi da se ne upecam.
-
Jeste, nastavih ja, slobodna je. I svako je
slobodan da misli tajno, a svako ima pravo da ne bude slobodan da misli javno.
-
Zašto?
-
Zato što
imaju oni koji su plaćeni da misle. Pa ako bi svi počeli da misle, onda bi se
ljutili oni koji su plaćeni da misle.
-
Zašto bi se
ljutili?
-
Zašto? Problem je što će se, ako svi počnu da misle, vidjeti da oni koji su
plaćeni da misle zapravo ništa ne misle.
-
Kako ništa ne
misle?
-
Tako, oni
samo misle koliko će da budu plaćeni za to što misle, a da zapravo ništa ne
misle. Drugi misle i za njih.
-
Jesu li i
ovi drugi plaćeni da misle za one koji su plaćeni da misle, a ništa ne misle.
-
Ne. Oni
nijesu plaćeni da misle. Oni su plaćeni da ništa ne misle.
-
Kako to da
ništa ne misle?
-
Lijepo.
Manju će štetu da prave ako ništa ne misle.
-
Sad mi tek
ništa nije jasno. Ima li uopšte neko ko misli javno?
-
Nema.
-
Kako nema?
Pa valjda ima neko ko misli šta i kako treba da se misli?
-
Ima.
-
Ko?
On kao ne zna ko misli za sve nas pa našo mene da
pita. Zini da ti kažem.
-
Oni, odgovorih mu.
-
Ko su to
„Oni“?
-
To je
tajna. Zato se samo kaže: „Oni“.
-
Zašto je to
to tajna?
-
Zato što i Oni
misle tajno. Ako budu mislili javno, javnost će znati šta misle, pa neće moći
da čine sve ono što smisle.
-
Ko onda
misli ono što javnost ponavlja?
-
Opet Oni.
Oni tajno smisle ono što stvarno ne misle i onda daju onima koji su plaćeni da
misle, a zapravo ništa ne misle. I onda Javnost ponavlja ono što Oni smisle.
-
Ne
razumijem?
-
Ne
razumijem ni ja, ali tako je.
-
Dobro,
dobro. A šta Javnost misli tajno?
-
Ništa. Rekao
sam Vam da Javnost ništa ne misli.
-
Dobro, hajde
i da je tako, recite mi bar, ko još misli
tajno?
-
Ko? Svi.
Ovdje svi misle tajno. Zbog toga i ne postoji Javnost. Ovdje smo svi Tajnost.
-
Paaaa...
nemojte, nije baš....
-
Možda jes a
možda i nije, sto- posto. Nego, Vi ste htjeli nešto da me pitate?
-
Ništa... Pogriješio
sam broj.
Viđi budale, po ure razgovaramo i tek je sad
ukapiro da je pogriješio broj.
0 коментара:
Постави коментар